Reč psihologa - Kako da nas ne parališe osećaj sramote? Zašto je važno da ga prepoznamo i kako da se s njim izborimo?

Gde je čovek, tu je i sramota. Taj osećaj definitivno nije stran nijednom ljudskom biću, a zašto je važno da ga prepoznamo i sa njim se izborimo, za Life magazin govori Bojana Kučinar, psiholog i psihoterapeut.

Nisko samovrednovanje

Kako bismo najjednostavnije opisali ovaj osećaj?

U pitanju je kompleksno osećanje koje je u vezi sa niskim samovrednovanjem. Javlja se u situacijama razotkrivanja naših mana ili osobina koje doživljavamo kao loše, neprihvatljive, neadekvatne. Reč je o negativnoj oceni sopstvenih kvaliteta i vrednosti i potrebi da se ono čega se stidimo sakrije od javnosti. Tako se praktikuje izbegavajuće ponašanje zbog straha od mogućeg postiđivanja. Stidljivi ljudi uglavnom druge percipiraju kao vredne i bolje od sebe, a što se drugi doživljavaju kao bolji to je, s druge strane, osećaj lične bezvrednosti veći, a osećaj sramote intenzivniji. To nije samo neprijatno osećanje, već je i bolno jer mi se ne stidimo samo usled otkrivanja sopstvenih nesavršenosti drugima, već se možemo stideti i samih sebe zbog posedovanja nekih osobina koje nam se ne sviđaju, fizičkog izgleda, socioekonomskog i obrazovnog statusa, sopstvene porodice ili nekog njenog člana. Na stid možemo da gledamo kao na mehanizam odbrane da se ne učini određena radnja, jer možeš biti prezren od strane drugih, a biti posramljen izjednačava se sa biti prezren.

Pročitajte još: Šta je anksioznost i kako je pobediti?

U kojim sve socijalnim okolnostima možemo da se osećamo posramljeno?

Stid se najčešće javlja u onim situacijama u kojima drugi treba da nas procenjuju, da ocenjuju naše sposobnosti, kvalitete, osobine. To mogu biti javni nastupi, razgovori za posao ili izlazak na prvi ljubavni sastanak. Ako visoko cenimo nečije mišljenje ili taj drugi za nas predstavlja autoritet može se javiti bojazan da ne ispadnemo glupi ili nesposobni, pa ćemo tako pokušati da izbegnemo izražavanje sopstvenog mišljenja, stavova ili emocija iz straha da drugi ne formira negativno mišljenje o nama ukoliko primeti neke mane. Stidljivim osobama obično nedostaje neposrednost i otvorenost za nova iskustva, tako za njih nove situacije i upoznavanje ljudi takođe mogu biti okidači za pojavu stida, jer na iste nisu pripremljeni, pa je tu strah da se ne napravi greška ili otkrije neka njihova mana.  

Koji su propratni osećaji sramote?

Samoprezir – osećaj da nismo dovoljno vredni kao ljudska bića, samokritičnost koja se javlja usled visoko postavljenih kriterijuma i vrednosti koje prati uverenje o nedostižnosti istih, doživljaj odbačenosti ili nevoljenosti. Kako osećaj sramote prati potreba za povlačenjem, tako dolazi do manjka socijalnih interakcija i povezivanja sa drugima što dovodi do osećaja usamljenosti i izolovanosti. Javlja se i anksioznost, depresija, bihejvioralne inhibicije. Često se okolina doživljava kao neprijateljski nastrojena, a generalno osoba doživljava strah i osećaj skučenosti. Osećaj sramote često je propraćen i fizičkim simptomima kao što su ubrzan rad srca, znojenje dlanova, crvenilo u licu, podrhtavanje glasa, zamuckivanje, osećaj knedle u grlu i drugo.

Pročitajte još: Sok od celera - prirodni čistač tela

Stid je (ne)poželjan

Kako možemo da se izborimo sa stidom na zdrav način - da se ne pretvaramo da ga ne osećamo, ali ni da se zbog njega ne povlačimo u "mišju rupu"?

O svom stidu ljudi retko pričaju, jer se doživljava kao nešto vrlo intimno. Pošto je neprijatan, u borbi sa njim ljudi često razvijaju takmičarski duh i preteranu ambiciju kako bi dokazali da nema potrebe da se stide. Međutim, postoji bolji i jednostavniji način rešavanja stida, a to je jednostavno razgovaranje o njemu. Već sam razgovor o onome čega se stidimo smanjuje tenziju. Možemo pokušati i da fokus sa sebe preusmerimo na druge. Ljudi koji se stide paze kako se ponašaju, kako izgledaju, te će se, preusmeravanjem fokusa, opustiti, a tako rasterećeni moći će da uživaju u interakciji sa drugima.

S druge strane, danas često čujemo kako bi trebalo da vratimo sramotu u život. Šta se time poručuje?

Stid je društvena tvorevina. U njegovom formiranju učestvuju spoljašnji faktori (porodica, društvo, kulturološke forme) pa tako ono čega ćemo se stideti zavisi od kulture u kojoj odrastamo, a rekla bih i vremena. Mi imamo i izreku: „Čega se pametan stidi, budala se ponosi.“. Ranije su neke stvari bile sramne, a danas ne da ih se ljudi ne sramote već ih i ističu. Ne mislim da su ljudi budale, ali je utisak da je postalo teško biti odgovoran za sebe i drugog, da je teško graditi sebe, ulagati trud, razvijati se, sticati znaja i veštine, brinuti za lični integritet. Ranije je bilo sramno isticati svoj fizički izgled, javno govoriti o svojoj intimi, seksualnim odnosima, preljubama, hvaliti se materijalnim statusom, a posebno vređati, ponižavati drugog, vulgarno se ponašati. Istina i danas se sve navedeno stavlja pod okrilje nekulturnog ponašanja, ali ako uzmemo za primer rijaliti programe sve to možemo da videmo. I što je još gore, takvo ponašanje se podstiče, poželjno je, od učesnika se traži da zaborave na dostojanstvo i sramotu, jer što je više vulgarnosti to je emisija gledanija. Ono što zabrinjava jeste velika gledanost takvih formata i to što ovakvo ponašanje sve više imamo i u svakodnevnom životu. Stid jeste neprijatno i bolno osećanje, ali gledano sa društvenog aspekta stid je poželjan, jer sprečava vršenje nemoralnih radnji, nanošenje štete drugima u zajednici i čuva dostojanstvo pojedinca.

Autor: Life magazin