Lidija Delić - Dok stvaram, uvek se vodim intuicijom

Brojni su problemi koji postoje u polju savremene umetnosti, i veoma je važno naglasiti da pojedinci uvek ostaju prepušteni sami sebi. Ovo nije kukanje, zaista je nestabilno, i maltene nemoguće doći do finansija za produkciju rada. Ali, umetnici u ovoj državi su navikli na sve, pa se na kraju i snađu za finalnu realizaciju, bez novca, i zato mogu samo da kažem da su svi fenomenalni - rekla je u intervjuu za Life magazin mlada i vrlo perspektivna umetnica Lidija Delić, koja je diplomirala slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (2010), a doktorske studije završila na višemedijskoj umetnosti na Univerzitetu umetnosti (2015).

Od 2012. godine Lidija Delić aktivno radi kao članica i organizatorka Umetničkog prostora U10. Dobitnica je nagrade za crtež aukcijske kuće Gioielli di Carta iz Rima (2010). Njen rad se nalazi u privatnim i javnim kolekcijama, kao što su: kolekcija ING banke u Amsterdamu, zbirka Savremene galerije Zrenjanin, zbirka Centra za likovno obrazovanje Šumatovačka, Kolekcija crteža Akademije umetnosti Novi Sad..

Izlagala je na više grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, uključujući samostalne: Too Soon, Too Late, Manifesto Beograd (2020), Harald Zeman: Grandfather: A Pioneer Like Us, poster serije, Švajcarski institut u Njujorku (2019), The West Island, Dom omladine Beograda (2018), Sunset Journeys, Circuloquadro u Milanu (2017) i grupne (sa Umetničkim kolektivom U10): PARALLEL VIENNA 2015, Alte Post u Beču (2015) i Umetnički sajam LISTE u Bazelu (2015).

Predstavljala je Srbiju na 18. Međunarodnom bijenalu mladih umetnika Evrope i Mediterana (BJCEM), u Tirani, 2017. godine. Bila je finalistkinja nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos za 2017. godinu, a 2018. godine je izlagala na 57. Oktobarskom salonu u Beogradu. Od marta do jula 2019. godine je bila na rezidencijalnom programu u Njujorku, u organizaciji Balkan Projects i Švajcarskog instituta u Njujorku. Od 2021. godine je zaposlena na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u zvanju asistenta.

Dok stvaraš, čime se uvek vodiš?

Različitim stvarima, ali uvek intuicijom. Trudim se da unesem što više u sam proces rada, a kasnije kako odmiče taj proces da svodim stvari. Takođe, često dok radim na seriji radova jurim atmosferu i emociju koju u tom trenutnku ne mogu da imenujem. Nekada mi je samo istraživanje mnogo bitnije od konkretnog cilja.

Kakva je umetnost danas, a kakva bi, po tvom mišljenju trebalo da bude?

Čini mi se da smo tek u karantinskim uslovima stekli utisak koliko nam nedostaje umetnost, zapravo sve grane umetnosti. I, tek tada smo i uspeli nekim stvarima da se posvetimo, da pogledamo pažljivije. I čini mi se da je ljudima baš to prijalo, da se malo zastane, napravi pauza, i da se sagleda situacija. Tako da, očekujem da će i silni online rad i zumovi od pre godinu dana, ipak doprineti nekom jako dobrom periodu koji sledi.

Koliko je teško umetniku danas u Srbiji?

Brojni su problemi koji postoje u polju savremene umetnosti, i veoma je važno naglasiti da pojedinci uvek ostaju prepušteni sami sebi. Ovo nije kukanje, zaista je nestabilno, i maltene nemoguće doći do finansija za produkciju rada. Ali, umetnici u ovoj državi su navikli na sve, pa se na kraju i snađu za finalnu realizaciju, bez novca, i zato mogu samo da kažem da su svi fenomenalni. A, konkretan problem je nedostatak fondova.

Bila si učesnik rezidencija, 2019. godine u Njujorku, 2017. na Islandu, 2015. u Belgiji i Španiji. Kada se danas osvrneš na sva ta iskustva, koliko su i na koji način uticala na tebe kao umetnika?

Ja sam se odmah posle fakulteta zaposlila, i radila četiri i po godine vrlo intenzivno. Paralelno sa tim radila sam na svojim doktorskim studijama i u Umetničkom prostoru U10 sa svojim kolegama spremala program i izložbe. Nakon toga, 2015. godine, kada sam doktorirala, odlučila sam da putujem i ostanem malo van zemlje, tako da su umetničke rezidencije bila odlična odluka. Po par meseci sam provodila skoro svake godine van Beograda. I, zapravo, na putovanjima sam shvatala da toliko toga mogu da uradim van ateljea. To je postao proces mog rada. Na svim tim rezidencijama sam pravila puno fotografija i video zapisa telefonom. To su zapisi koji su samo meni jasni i koje ja kasnije selektovanjem pretvaram u konkretan rad. Rezidencije na Islandu i u Njujorku bile su potpuno različite i svakako da su me oblikovale, svaka na svoj način, zbog mesta, geografije, istorije, ljudi.

Zajedno sa još nekoliko kolega - umetnika vodiš Umetnički prostor U10, koji promoviše mlade umetnike iz Srbije i drugih zemalja. Koliko je taj koncept značajan za mlade ljude?

Kao što sam već pomenula, pored svoje umetničke prakse, još po završetku studija započela sam projekat sa svojim kolegama i prijateljima sa klase, koji i dalje razvijamo. Nas je do nedavno bilo sedam umetnika (Marija Šević, Isidora Krstić, Nina Ivanović, Iva Kuzmanović, Sava Knežević, Nemanja Nikolić) i jedna kustoskinja (Sanda Kalebić), a sada imamo i novu članicu, istoričarku umetnosti, Sofiju Milenković. Nas devetoro vrlo aktivno radi na programu, ali svakako ne bismo postigli ovako značajne rezultate bez ostalih kolega, umetnika, kustosa, prijatelja, koji su svojim ulogama mnogo doprineli izgradnji onoga što U10 danas predstavlja. Mi se defnitivno za svoje mesto i publiku borimo programom, koji je dinamičan, a posvećen promociji i afirmaciji mlađe umetničke scene. Uporno na tome radimo. Od samog osnivanja prostora 2012. godine do danas, moja uloga organizatora i menadžera prostora se menjala, u smislu da je početak bio svakako zabavan, ali i haotičan, dinamičan i iznenađujući kad je reč o rezultatima koje smo postizali sa svakom sledećom izložbom, odnosno događajem. Poslovi koje svi mi obavljamo su različiti i predstavljaju sve ono što jedna institucija ima. Organizacija izložbe je složen posao, često komplikovan, zahtevan u tehničkom smislu, a radi se sa ograničenim sredstvima. Potrebno je mnogo posvećenosti, tolerancije, entuzijazma i ljubavi. Mislim da je ta sposobnost da radimo jedni s drugima najveći uspeh koji nam se desio tokom ove devetogodišnje saradnje. Sledećeg maja slavimo 10. godina, i jako smo uzbuđeni zbog toga. Nadamo se velikoj proslavi.

Na čemu trenutno radiš?

Trenutno sam u završnim pripremama svoje samostalne izložbe čije otvaranje će biti 2. juna, u prostoru galerije Eugster || Belgrade. Izložba nosi naziv Ako budeš imao sreće više neće biti snova, na kojoj predstavljam seriju pet diptiha velikog formata.

Slike istražuju mesta svakodnevice, predmete koji je nastanjuju i sredinu koja je okružuje. Inspirisane su Balardovom knjigom "Potopljeni svet" i Islandom.

Mislim da je to ista stvar kod mene. Naravno da me inspirišu bliski ljudi, prijatelji, a svakako i svakodnevne situacije poput savremenih ekoloških promena. Takođe, za moj rad je važan pisac Balard i knjiga Potopljeni svet (1962),  takođe, iste godine napisana knjiga koju sam nedavno otkrila Tiho proleće (1962) - knjiga o nauci, o životnoj sredini koju je napisala Rejčel Karson. Centralna tema knjige je uticaj koji ljudi imaju na prirodni svet i ideja da je istorija života na zemlji istorija interakcije između živih bića i njihove okoline. Jako inspirativno.

Koliko je na tebe cela situacija sa koronavirusom uticala, je li se možda i nešto dobro iz nje izrodilo?

To je jedna situacija koja i dalje traje, još uvek je rano govoriti šta se sve promenilo, ili na koje načine je uticalo, ali neki osećaj i uvid imam. Svakako me je u početku paralisalo, jer je bilo mnogo nepoznanica, a kasnije sam ipak pokušala da iskoristim to vreme za rad u ateljeu. Napravila sam jednu celu izložbu vrlo posvećeno. Izložba bi sigurno drugačije izgledala u onim prethodnim "normalnim" uslovima.

Autor: Life magazin

Napomena: Dozvoljeno preuzimanje teksta, uz obavezno linkovanje ka tekstu Life magazina.