INTERVJU Klinički farmakolog dr spec. Vladimir Stojanović: Lekovi su snažni saveznici kada se koriste promišljeno!

U svetu medicine, gde se svakodnevno donose važne odluke koje direktno utiču na zdravlje i život pacijenata, klinička farmakologija zauzima ključnu ulogu. Razumevanje kako lekovi deluju, kako ih pravilno koristiti i kako prilagoditi terapiju pojedincu, postaje sve važnije u vremenu kada su informacije dostupne, ali često nejasne ili pogrešne. U intervjuu za Life magazin, dr spec. Vladimir Stojanović, klinički farmakolog nas vodi kroz najvažnije aspekte odgovornog korišćenja lekova, otkriva zablude koje prate samostalno lečenje i daje uvid u budućnost personalizovane terapije. 

Često čujemo da građani u Srbiji vole da se „sami leče“. Šta je najveća zabluda koju primećujete kada je reč o uzimanju lekova bez nadzora lekara?

Najveća zabluda je uverenje da je lek efikasan samo zato što je ranije „pomogao“ nekom drugom (prijatelju, komšiji, kolegi). Lek nije izolovan od konteksta – njegovo dejstvo zavisi pre svega od vrste i stepena dijagnoze. Jedan lek može imati više indikacija, ali nisu sve dijagnoze iste jačine ili intenziteta. Efikasnost leka takođe zavisi od načina primene, trajanja terapije, drugih lekova koje osoba uzima, kao i od stanja jetre, bubrega i opšteg zdravstvenog stanja. Naravno, važni su i godine, pol, stanje organizma i pridružene bolesti. Zbog toga lekar mora sve ove faktore sagledati pre nego što uključi određeni lek. Nakon uvođenja leka, izuzetno je važno da se pacijent prati – bilo da je to kratkoročno ili dugoročno – klinički i laboratorijski.

Koja je po vašem mišljenju najvažnija poruka koju bi svaki pacijent trebalo da čuje kada je reč o odgovornom korišćenju terapije?

Lek nije neprijatelj, ali nije ni magično rešenje. Najveća greška je korišćenje terapije bez razumevanja zašto se uzima i kako deluje. Svaki pacijent ima pravo da pita, razume i prati svoju terapiju, a ne da je mehanički prima. Odgovornost je da se poštuje način propisane terapije.

Ljudi sve češće uzimaju suplemente, često kombinovane sa propisanom terapijom. Koje su najrizičnije kombinacije koje se previđaju?

Najčešće se potcenjuju interakcije suplemenata sa lekovima za srce, pritisak, zgrušavanje krvi i psihijatrijskim terapijama. Na primer, biljni preparati za „energiju“ ili „imunitet“ mogu promeniti način razgradnje leka u organizmu, čineći ga slabijim ili jačim nego što je planirano. Problem nije suplement sam po sebi, već njihova kombinacija bez kontrole. Isto tako, određena hrana može uticati na dejstvo lekova. Zato je neophodno da lekar pacijenta informiše, a pacijent mora da pita sve što ga zanima. U tome često pomažu i farmaceuti prilikom izdavanja leka, pružajući dodatne informacije o upotrebi.

Postoji li neki „tihi rizik“ – interakcija koja nije opasna odmah, ali dugoročno može da naruši zdravlje?

Postoje interakcije koje ne izazivaju dramatične simptome, ali vremenom mogu opteretiti jetru, bubrege ili smanjiti efikasnost terapije. To su najopasnije situacije, jer pacijent ima utisak da je „sve u redu“, dok se šteta polako akumulira. Često ne oseća nikakve fizičke simptome, pa je neophodno da se kod uvođenja nove terapije proveravaju laboratorijske vrednosti, a kod hroničnih terapija kontrola treba da se vrši bar jednom godišnje.

Kako gledate na porast digitalnih „samodijagnoza“ — kada se pacijenti oslanjaju na internet pre nego na lekara?

Digitalno je dozvoljeno i poželjno da se pacijent informiše, ali ne i da sam sebe leči. Lečenje počinje nakon anamneze i pregleda, koje može obaviti samo iskusan lekar. Internet može biti dobar izvor informacija, ali loš izvor dijagnoze. Problem nije u traženju informacija, već u izvlačenju zaključaka bez šireg konteksta. Medicina nije lista simptoma – ista tegoba može imati deset različitih uzroka. Lekar služi da razdvoji važno od nevažnog.

Da li bi savremene tehnologije, poput AI asistenta za terapijske smernice, mogle da unaprede racionalnu upotrebu lekova ili pre nose nove rizike?

Poslednji veliki kongres hirurga i internista u Kanadi započeo je izjavom: „AI nikada neće zameniti lekara, ali lekar koji koristi AI prestići će onog koji ga ne koristi.“
Veštačka inteligencija može biti snažan alat za podršku donošenju odluka, ali nikako zamena za kliničko razmišljanje. Njena najveća vrednost je u sistematizaciji podataka, dok konačna odgovornost i odluka moraju ostati u rukama zdravstvenih profesionalaca.

Pročitajte još: Intervju - Reditelj Vladimir Tagić: Empatija je presudna, zanima me da pravim filmove o ljudima koje želim da razumem i osećam!

Koliko smo blizu toga da svaki pacijent dobije terapiju „skrojenu“ prema sopstvenom genetskom profilu?

Tehnološki smo veoma blizu. Klinički smo još u fazi pametne selekcije. Farmakogenetika već danas pomaže kod određenih lekova, ali nije univerzalno rešenje. Terapija se ne „šije po meri“ samo na osnovu gena, već i na osnovu načina života, komorbiditeta i navika pacijenta.
Nažalost, naša zemlja dosta kasni u ovom području. Ni Ministarstvo zdravlja ni Republički fond nisu spremni za ovaj značajan korak u medicini.

Koje su najveće zablude o farmakogenetici i personalizovanom lečenju?

Najčešća zabluda je da će genetski test dati savršen odgovor. Geni su važni, ali nisu sudbina. Oni objašnjavaju deo odgovora na lek, ali ne i ceo klinički ishod. Farmakogenetika daje predispoziciju i potencijal, ali nikada ne može u potpunosti predvideti terapijski odgovor. Mnogo je važnije kontinuirano praćenje i učešće u daljem toku terapije. U tom procesu između pacijenta i terapije, njihov najbolji zajednički saveznik je klinički farmakolog, koji dobro poznaje oba i tu je da svojim znanjem pomogne da pacijent i terapija postanu najbolji prijatelji, ponekad i životni.

Mnogi pacijenti više strahuju od neželjenih dejstava nego od same bolesti. Šta biste im rekli kao stručnjak — kako da razlikuju realan rizik od preuveličanog straha?

Važno je razumeti da svaka terapija nosi potencijalni rizik, ali i jasnu korist. Terapija sigurno pomaže, a moguće je da kod nekih izazove probleme, ali oni su statistički vrlo retki i nisu svi podjednako opasni. Zato se neželjena dejstva klasifikuju kao mere opreza, neželjeni efekti i kontraindikacije. Neželjena dejstva se često navode preventivno, dok se stvarna učestalost retko javlja. Razgovor sa lekarom ili farmakologom pomaže da se rizik sagleda realno. Najvažnije je shvatiti koliko je veliki benefit koji dobijamo od leka u odnosu na minimalan rizik. Penicilin i danas može izazvati anafilaktički šok, a i dalje je zlatni standard antibiotika.

Koje neželjene reakcije lekova pacijenti najčešće ne prepoznaju, a trebalo bi?

Umor, promene sna, blage promene raspoloženja, pad koncentracije ili digestivne smetnje često se ne povezuju sa terapijom, iako mogu biti njeni znaci. Pacijenti često misle da je to „normalno stanje“, dok je zapravo signal za prilagođavanje terapije. Često su prolaznog karaktera i mogu se posmatrati kao period upoznavanja i prilagođavanja pacijenta terapiji i obrnuto.

Kako ocenjujete zdravstvenu pismenost u Srbiji – i šta bi, po vama, bio najbrži način da se ona poboljša?

Prvo mora da postoji opšta pismenost da bi postojala zdravstvena pismenost. To je na veoma niskom nivou. Krivim i svoje kolege koji često nastupaju neetički, nemedicinski i nehipokratski. Drugi problem je što pacijenti žele i misle da znaju o terapiji više nego sami lekari. Vama niko nije objasnio kako se prave ekstenzije na kosi ni kako se menjaju ventili na motoru automobila, ali mnogi smatraju da im je dozvoljeno da objašnjavaju sve o vakcinama. Moramo znati ko, koliko i šta treba i može da zna. Postoji mnogo znanja, ali i velika konfuzija. Najbrži put ka poboljšanju je jasna, jednostavna komunikacija – bez patronizovanja i zastrašivanja. Ljudi žele da razumeju, samo im treba dobar prevod medicinskog jezika.

Pročitajte još: Kaja Žutić - Kultura je obično u budžaku!

Šta vam je najvažnije da čitaoci Life magazina razumeju o vezi između životnog stila i efikasnosti terapije?

Lek ne deluje u vakumu. San, ishrana, stres i fizička aktivnost direktno utiču na to kako organizam reaguje na terapiju. Ponekad se efekat leka poboljša više promenom navika nego povećanjem doze.

Šta mislite da je najveći izvor gubitka poverenja pacijenata u lekove i zdravstveni sistem — i kako to možemo popraviti?

Najčešći uzrok je osećaj da pacijent nije saslušan. Poverenje se vraća transparentnošću, jasnim objašnjenjima i partnerskim odnosom između pacijenta i lekara.
Poverenje se gradi kada lekar pogleda pacijenta u oči i pita ga „Kako ste?“, i kada pacijent veruje svom doktoru, a ne internetu i „košiji“.
Bez toga smo na lošem putu.

Kada biste mogli da pošaljete jednu poruku široj javnosti o lekovima, terapijama i brizi o zdravlju, koja bi to poruka bila?

Lekovi su snažni saveznici kada se koriste promišljeno. Najbolja terapija je ona koja se razume, prati i prilagođava – ne ona koja se uzima na slepo.

Šta vas je prvobitno privuklo kliničkoj farmakologiji i da li biste rekli da je ova oblast danas važnija nego ikada?

Kliničku farmakologiju nisam izabrao srcem, već razumom. Zavoleo sam je tek kada sam je naučio. Najviše su na to uticali svetski autor udžbenika Katzung, koji je maestralno pisao o lekovima, kao i moji učitelji i profesori sa Medicinskog fakulteta. Fascinirala me je ideja da terapija ne mora biti univerzalna, već racionalna i prilagođena čoveku – PERSONALIZOVANA. Danas, u vremenu prekomerne upotrebe lekova i informacija, klinička farmakologija je važnija nego ikada – kao korektiv, vodič i zaštita pacijenta.

Autor: Life magazin