INTERVJU Reditelj Vladimir Tagić: Empatija je presudna - zanima me da pravim filmove o ljudima koje želim da razumem i osećam!

U vremenu ubrzanog pripovedanja i naglašenih poruka, njegov autorski izraz ostaje tih, strpljiv i duboko ukorenjen u svakodnevici. Kroz intimne priče i suptilne odnose među ljudima, on dosledno istražuje unutrašnje svetove svojih likova, ostavljajući publici prostor da oseti, a ne samo da razume. U razgovoru za Life magazin, reditelj Vladimir Tagić govori o odgovornosti autora, o sporom ritmu kao estetskom izboru, o radu sa glumcima, tišini, empatiji i granicama između ličnog i univerzalnog — bez velikih parola, ali sa jasnim osećajem za ono što film i serija mogu da budu.

Vaš rad, bilo da je reč o serijama ili filmu, često polazi od intimnih, naizgled malih situacija. Šta vas u tim „malim“ pričama dugoročno najviše zanima kao autora?

Osećam da postoje priče, ljudi, situacije… ceo život koji vibrira i postoji oko mene, a koji retko ko primećuje i kojim se na filmu skoro niko ne bavi. To me je uvek privlačilo — kada proživim nešto na svojoj koži, kada me se tiče i kada znam da ispod te priče pulsira život. On može biti vrlo intiman — moj, može biti nečiji iz mog najbližeg okruženja, a može biti i javni i svima poznat, ali i tada moram da ga osećam i proživim.

Pročitajte još: Kaja Žutić - kultura je obično u budžaku!

„Jutro će promeniti sve“ ostalo je upamćeno kao serija koja je uhvatila duh jedne generacije bez velikih parola. Koliko vam je važno da priča ostane bliska stvarnom životu, čak i po cenu sporijeg ritma?

Živimo prebrzo. Većina ljudi je, zbog konstantne zatrpanosti sadržajem, razvila poremećaj pažnje. Ni sam nisam imun na to. Ali, mislim da je važno usporiti kada su ovakvi filmovi i serije u pitanju. Važno je da bi se nešto osetilo. Nije poenta umetničkog dela da prenese informaciju — suština je da se to delo oseti, a da bi se osetilo, ne može samo da se „proguta“, već je potrebno da se u njemu bude, ako je moguće, bez telefona u ruci, bez razgovora s drugom osobom. „Jutro“, možda za nekog, ima „sporiji ritam“. Neki misle da se u toj seriji ništa ne dešava i da nema zaplet. I nema ga, u očekivanom smislu te reči, i to smatram najvećim kvalitetom te serije.

U „Sablji“ ste se dotakli teme koja je duboko urezana u kolektivno sećanje. Kako se kao autor nosite sa odgovornošću kada radite sa istorijski i emotivno opterećenim materijalom?

„Sablja“ je, upravo zbog toga, bila i najteži projekat na kom sam radio. Odgovornost je bila ogromna. Svi su nas čekali „na nož“, da se spotaknemo i padnemo. Znali smo da će tu seriju napadati, a da ti napadi neće imati veze sa njenim kvalitetom, već sa političkim neslaganjima. To je očekivano — ipak pravimo seriju o ubistvu Zorana Đinđića. Nije slučajno što niko drugi nije želeo da se bavi tom temom, teško je u taj mulj ući.

Bez obzira na žanr, u vašim projektima odnosi među ljudima uvek su u prvom planu. Da li verujete da se kroz lične odnose može najtačnije govoriti o društvu?

Da. To je uvek najuzbudljivije i na najbolji način može da reflektuje bilo kakvu ideju koju vaše delo ima. Mi pričamo kroz ljude. Oduvek sam verovao da je društvena kritika najbolja kada nije u prvom planu, kada nije „na prvu loptu“ i kada nije crno-bela.

Pročitajte još: La Dolce Vita - Ogledalo savremenog društva u Fellinijevom filmu

Gluma u vašim radovima deluje suptilno, bez naglašene dramatike. Kako izgleda vaš proces rada sa glumcima i šta vam je kod njih najvažnije?

Bitna je dobra priprema, ali fokusirana. To što ćete provesti beskrajno mnogo sati na probama ne znači da ćete svojim glumcima pomoći — možda ćete ih samo umoriti, iscediti život iz njih. Reditelji uglavnom prave dve vrste grešaka: ili se plaše da rade sa glumcima pa je glumac prepušten sam sebi, ili opterećuju glumce prevelikom količinom nepotrebnih stvari. Ja verujem glumcima s kojima radim, mislim da i oni veruju meni. Nikada se ne postavljam u nadređenu poziciju u odnosu na njih, niti želim da ih dovedem u situaciju da se osete zloupotrebljeno ili izmanipulisano. Zajedno prolazimo kroz sve, tragamo za nečim što je najdublje i najtačnije kada je konkretni lik u pitanju.

Tišina i pauze imaju važnu ulogu i u vašim serijama i u filmu „Yugo Florida“. Da li smatrate da savremena publika još uvek ima strpljenja za takav izraz?

Jasno mi je da strpljenja ima sve manje, ali je važno da ga publika pronađe. Ne možemo samo da prihvatamo situaciju takvu kakva je i da kažemo: „To je sad moderno vreme.“ Bio sam svestan, dok sam „Yugo Floridu“ pravio, da će nekima taj film biti spor, možda i dosadan. Ali to je u redu. Ne pravite film da bi se dopao svima. Važno je da i dalje ima publike koja je željna filma, željna te tišine, koja će u ovom filmu naći ono što joj je potrebno.

Pročitajte još: Intervju Joškin Šiljan - Ne slušajte ničije savete, nego stvarajte sebe i sve oko sebe

Koliko vam je empatija prema likovima važna kao autorsko polazište?

Presudna. Kako vreme prolazi, shvatam da me jedino zanima da pravim filmove i serije o ljudima koje želim da razumem i koje osećam. Važno mi je da se moralno ne stavljam u superiornu poziciju u odnosu na njih.

Radili ste u veoma različitim formatima — od televizijskih serija do dugometražnog filma. Šta vam svaki od tih formata dopušta, a šta uskraćuje?

Serija je omogućavala, bar do skoro, da brže dođete do prilike da režirate i da lakše isfinansirate projekat. Ono što je otežavajuća okolnost kod serija jeste to što se izuzetno brzo snima, bez mogućnosti da staloženo, pedantno i detaljno radite na sceni ili kadru, već je imperativ da se u toku jednog dana snimi što više materijala, po svaku cenu.
Na filmu je ipak malo drugačije. Imao sam dovoljno vremena da se bavim finesama i da iz svake scene izvučem njen maksimum. S druge strane, problem sa filmom je izuzetno sporo finansiranje, pa autori snimaju film svakih sedam godina. To su prevelike pauze — gubi se osećaj, gubi se sigurnost.

Kako se vaš pogled na sopstveni rad menja s vremenom — da li danas drugačije čitate projekte koje ste ranije radili?

Trudim se da ne gledam svoje prethodne radove, da me ne bi opterećivali i da bih lakše išao dalje. Izuzetno cenim svaku seriju na kojoj sam radio i svaku priliku koja mi je pružena. U svakoj od njih imao sam priliku da nešto istražim, probam, naučim. Ponosan sam na te radove, bez obzira na to što je svaki od njih mogao, naravno, da bude još bolji. Želim i da naglasim koliko sam imao sreće da radim sa talentovanim ljudima. Ne spominje se dovoljno činjenica da je film kolektivna umetnost i da sve dolazi kao zbir naših zajedničkih napora — tu mislim, naravno, i na glumce, ali pre svega na direktore fotografije, montažere, kompozitore, scenografe, kostimografe, producente…

Film „Yugo Florida“ kroz intimnu priču istražuje teme otuđenja, usamljenosti i potrebe za bliskošću. Kako ste kroz vizuelni i narativni jezik filma nastojali da prenesete tu unutrašnju složenost likova i njihove emotivne borbe?

Aleksandar Karaulić i ja smo u „Floridi“ zaista dobili šansu da se pedantno i detaljno spremimo. Da dobro promislimo o svakom detalju, svakom kadru, svakom rešenju. To je bilo dragoceno. Posebno sam ponosan na vizuelni jezik tog filma — na njegovu suptilnost i preciznost, na to što smo uspeli da sve u filmu deluje organski, neprimetno i nenametljivo. Publika prirodno upija vizuelne elemente filma, koji joj ni u jednom trenutku ne skreću pažnju na sebe. U tome je velika veština onoga što je Karaula uradio i sproveo. Promena formata je takođe bila velika zamka, ali se zapravo savršeno uklopila i na pravi način vizuelno prenela prelomnu tačku i ideju filma.

Film balansira između ličnog i univerzalnog, između konkretnih detalja i simbolike. Koji je bio vaš najveći izazov u pronalaženju te ravnoteže?

Najveći izazov jeste naći meru — upravo je balans svih elemenata najteži. Kako sve uklopiti u isti film, a ne preterati.

Kada biste morali da svedete svoj dosadašnji rad na jednu ideju ili osećanje, šta biste voleli da publika ponese nakon gledanja?

Teško pitanje, ne znam ni sam. Svaki rad je ipak priča za sebe. Možda bih najviše voleo da publika, gledajući moje radove, pronalazi u njima nešto što se njih samih tiče, što im je blisko i važno.

Koji su budući planovi?

Planova ima mnogo — i za sledeći film i za dve naredne serije — ali, nažalost, svi ti projekti su daleko od realizacije. 2025. bila je godina bez konkursa za finansiranje filmova, bez mogućnosti da se pokrenu nove serije. Politička situacija je katastrofalna i vlast se otvoreno obračunava sa svima koji nisu njihovi poslušnici.

Autor: Life magazin