Postoje predmeti koji ne stare. Oni samo čekaju da ih ponovo razumemo. U trenutku kada nastanu, pripadaju svom vremenu. Nose njegovu tehnologiju, njegovu estetiku, njegove snove i njegove zablude. Ali najbolji dizajn ima jednu retku osobinu: uspeva da preživi trenutak kojem pripada. Decenijama kasnije više nije samo funkcionalan predmet — postaje zapis jedne ideje o svetu.

Takve su Guzzini lampe.

Salcburško pozorište lutaka - magija u stvarnosti: Raskošna scenografija, jake emocije i bogat repertoar

Danas ih pronalazimo na aukcijama, u kolekcijama ljubitelja modernizma i enterijerima u kojima svaki predmet ima svoju priču. Njihova cena raste, originalni primerci postaju sve ređi, a modeli koji su nekada bili gotovo inventar jugoslovenskih dnevnih soba sada se posmatraju kao važni primeri evropskog industrijskog dizajna druge polovine dvadesetog veka.

Ali njihova najveća vrednost nikada nije bila u materijalu.

Bila je u ideji.

Harvey Guzzini je sedamdesetih godina pripadao generaciji proizvođača koji nisu posmatrali lampu samo kao izvor svetlosti. Lampa je postala arhitektonski element. Predmet koji oblikuje prostor, menja percepciju volumena i stvara atmosferu. Svetlost više nije bila nešto što dolazi iz objekta — objekat je postao skulptura koja proizvodi svetlost.

U tome je bila njihova revolucija.

Pod kreativnim vođstvom Luigija Masonija, Guzzini je istraživao granice između industrije i umetnosti. Novi materijali poput metakrilata omogućili su forme koje ranije nisu bile moguće: meke kupole, lebdeće sfere, organske oblike i površine koje su menjale karakter u zavisnosti od ugla posmatranja i intenziteta svetla.

La Dolce Vita danas: Ogledalo savremenog društva u Fellinijevom filmu

To nije bio dizajn koji se povlači u pozadinu. To je bio dizajn koji zauzima prostor.

Bio je to period kada je tehnološki napredak donosio optimizam. Kada su arhitektura, nameštaj i rasveta delili isti san — da budućnost može biti funkcionalna, demokratična i estetski hrabra. Svemirska istraživanja, nova plastika, eksperiment sa formom i boja postali su zajednički jezik jedne epohe koja je verovala da dizajn može promeniti svakodnevni život.

Jugoslavija je tu estetiku prihvatila na specifičan način. Zahvaljujući saradnji Harvey Guzzinija i Mebla iz Nove Gorice, ovi predmeti nisu ostali zatvoreni u galerijama italijanskog dizajna. Ušli su u domove. Postali su deo realnog života. Nalazili su se u stanovima različitih generacija i profesija, u prostorima koji su pokušavali da spoje modernost, funkcionalnost i izvesnu dozu elegancije.

Možda je upravo ta široka dostupnost razlog zbog kojeg su dugo bili potcenjeni.

Dizajn koji postane deo svakodnevice često izgubi auru ekskluzivnosti. Prestajemo da ga gledamo jer nam je poznat. Kao dobra arhitektura koju primetimo tek kada nestane. Kao nameštaj čiji kvalitet razumemo tek kada ga zamenimo nečim prolaznim.

Guzzini lampe su preživele upravo zato što nikada nisu bile samo trend.

Njihova forma danas izgleda iznenađujuće savremeno jer nije nastala iz potrebe da prati modu, već iz istraživanja materijala, proporcije i odnosa svetla i prostora. To je razlika između dizajna koji je proizvod trenutka i dizajna koji postaje referenca.

Kultura kao poslednje mesto tišine: Zašto se ponovo vraćamo knjigama, galerijama i pozorištu?

Možda je najveća ironija njihove istorije to što su predmeti koji su nekada bili dostupni gotovo svima danas postali predmeti potrage.

Mnogi su nestali tokom velikih promena enterijera devedesetih i početkom novog milenijuma, kada je estetika prethodne epohe zamenjena novim idejama o modernosti. Ono što je izgledalo zastarelo zapravo samo nismo razumeli. 

Danas ponovo učimo da gledamo te predmete.

Ne kao relikvije prošlosti, već kao dokaze da dobar dizajn ima sopstveni životni vek duži od mode. Da predmet može biti industrijski proizveden, a ipak imati karakter. Da funkcija i lepota nisu suprotnosti.

Guzzini lampe nisu važne zato što su nekada bile u svakom domu.

Važne su zato što su pokazale da i običan predmet može nositi veliku dizajnersku ideju.

A možda je to i najlepša definicija dobrog dizajna: ne onog koji traži da bude primećen, već onog koji, decenijama kasnije, shvatimo da smo sve vreme gledali.

Autor: Life magazin