Pogled na Makarsku kroz staklo na litici

Proleće je (opet) otpočelo s kišom, ali kako je ona moj tradicionalni pratilac u jadranskom plesu, samo sam se nasmejala na vremensku prognozu, znajući da joj neću dopustiti da mi spere radost povratka Dalmaciji. Nije me bilo četiri duge godine u Makarskoj i nije me bilo ni u jednoj sumornoj misli da ćemo se sada manje toplo susresti u nakvašenoj kabanici.

Pročitajte još: Huaksi - najbogatije selo na svetu

Deo stare ekipe je bio tu, za volanom kao i uvek Joška Solda, na rivi nas čeka naš Peca Aranđelović, a Sale Filipović i ja u jedvačekanju da dušu umijemo Jadranom. Sada imam i misiju više, a to je da u prvoj makarskoj pratnji, muža koji (mada ne kaže glasno) radije neguje grčki ukus, suptilno i bez pokvarenih trikova ubedim da bi moja estetika obale mogla da bude i njegova. Ili još jednostavnije - da nema mora do Jadrana. Tako je ova novinarsko-turistička plovidba dobila na posebnosti, a rekla bih i da mi je, pošto sam znala koju luku tražim, svaki vetar unapred bio dobar.

Napraviću mali presedan i dugu razradu te priče zameniti krajem - da je misija, čini mi se, prilično uspela; da ćemo se vratiti, ili češće vraćati, na dalmatinsku rivu; da onaj miris borova i ona muzika cvrčaka savršeno omamljuju pored ovog parčeta kristalno čistog mora i skockanih plaža; da su ljudi u gradu sa Kačićevim trgom prijatni i gostoljubivi taman onoliko koliko ti zračiš osmehom i dobrim namerama; da klape u konobama s ljubavlju pevaju (ili kantaju) za nas; da o izostanku bačenog smeća u uskim mediteranskim ulicama možemo i moramo da učimo, ali i da smo već naučili kako je život daleko lepši uz prošek.

Pročitajte još: Sedam najmanje posećenih država na svetu

Zato bih, pre početka sezone letovanja, otvorila samo jednu makarsku crticu koja može da prevagne u odluci da iz špila dalmatinskih oaza za ovoletnji gušt izvučete baš ovaj. Pozivam vas na šetnju između mora i oblaka.

 Nebesko šetalište

Makarska je uvek sasvim lepa, ali nikada nije sasvim ista, pa me je tako u ovom susretu nadahnula novim doživljajem - pogledom sa visine. Peca i Joška su oduševljeno isplanirali ranojutarnji polazak na Biokovo, onu šarmantnu planinu koja na svakoj makarskoj razglednici ukrade šou. I baš ima pravo na to. Radovala sam se pogledu sa vrha, ali jutro je osvanulo bez sunca, a gusti oblaci magle pretili su da će ostati neumoljiva brana između mene i najavljenih čarobnih prizora. Kiša, pritom, više nije romantično rominjala, već osiono lila. Sve se tako nameštalo za neku drugačiju avanturu u kojoj sam prestala da razmišljam o onome zbog čega smo, mini-busom Turističke zajednice grada Makarske, krenuli da vijugamo iznad Jadrana.

Nasmejani vozač ulio mi je poverenje da će, ako ništa drugo, bar vožnja biti bezbedna. Nije bilo čak ni onog „truc-truc“, ili ga je bilo, ali ja sam se očima odmah priljubila uz staklo prelivano kišnim kapima, što me je, kao kaleidoskop razigranih staklića, zapljuskivalo mozaikom netaknute prirode. Mediteranskom čempresu, uređenim stazama i očuvanoj harmoniji šume ni loše vreme nije moglo da ukrade sjaj.

Pročitajte još: Salcburg - grad u koji se rado vraćam

Kako smo ušli u Park prirode Biokovo, do kojeg prirodoljupci radije stižu peške ili biciklom nastavljaju dalje ka najvišem vrhu Sveti Jure, kiša se stišala, a do konačnog odredišta - Skywalk-a Biokovo ili Nebeske šetnice - već je sasvim izašla iz naše pratnje. A mi smo zašli nebu pod oblake.

Jadran iz ptičije perspektive

Pred nama se, na tačno 1.228 metara iznad mora, ukazala filmska litica i na njoj pozornica od stakla. Poziv da napravimo krug po neobično uzbudljivoj platformi, odzvonio je uz ličnu mini skepsu „kasnije ili bolje ne“, ali već u sledećem trenu pravim nešto hrabriji korak. I kažem „vau“. Glasno, pa još jednom. „Vau, baš vau“. Pogled dole - Jadran je na buri. Pogled gore - nebo je na dohvat ruke.

Pročitajte još: Solo putovanja - pobedite svoje strahove

Blaga vrtoglavica me, po običaju, raduje, jer otkako znam za sebe, znam i za sreću osećaja „hej, vrti mi se u glavi“. Kiša je na pauzi, ali zato magla vredno ne dopušta da u punom koloritu prepoznam da se nalazim na pravom pravcatom vidikovcu, jedinstvenoj atrakciji izgrađenoj pre nepune tri godine. Ali osećam nešto posebno i u razgrtanju magle koračajući nebeskim kejom u obliku potkovice, dok mi stopala ostavljaju tragove na staklu, a telefon zapise u galeriji fotografija i video snimaka. Potpisujem se svuda pulsom srca.

Lepršam na vetru. Mogla bih, čini mi se, na toj litici lako napraviti zvezdu ili stoj na šakama, kao pre nekoliko godina ispred Crkve Svetog Marka u centru Makarske, ali neko (moj) racionalniji kaže da je možda pametnije da jednom ostanem mirna. Magla lagano, mada neočekivano, jer je prizor sa njom već nekako srastao,  počinje da se diže i odjednom lepo vidimo grad, prepoznajemo čak i Tučepe i Podgoru. Bura se stišava i more sada manje peni. Uskoro nam je i Pelješac, na kojem sam prvi put letovala sa roditeljima i sestrom kao osmomesečna beba, bio u vidokrugu, a dok se većina oduševljavala otkrivenom pogledu na Hvar, Brač ili Vis, ja sam širokog osmeha mahala Korčuli i mojoj najdražoj Veloj Luci, pevušeći punog srca Olivera. I biokovske stene su nam se tako fino ukazale iz ptičije perspektive, pa je vreme u danu kiše i magle ispalo više nego blagonaklono prema nama, uskraćujući nam jedino pogled na Italiju. Po taj ugođaj ćemo se, izgleda, vratiti, jer kakvo bi to otkrivanje lepota bilo kada bismo ih sve ugrabili u cugu.

Vešto je to priroda uredila, iscrtavajući nam putokaze i inspiraciju za ponovno osvajanje dopola osvojenog Biokova. Sledeći put ću se jedino osmeliti da u visine krenem na dva točka. Bez goriva i elektronike. Samo stari dobri bicikl i nebesko šetalište je moje (naše).

p.s. Do nove plovidbe, pozdrav od jadranoljupca.

Autor: Tatjana Loš Savić

FOTO: Dejan Savić